Nema posla, nema radnika. I jedno i drugo je u Bosni i Hercegovini tačno. Ali da se ne može naći neko ko bi za četiri i po hiljade maraka radio mjesečno je čudno.
Većini bh. poslodavaca manjka radnika. Pa ni Ski centar Ravna planina nije izuzetak. Skoro mjesec dana bilo je potrebno vlasniku Veljki Golijaninu, pronaći profesionalnog i iskusnog kuhara. Plata koja je na oglasu bila ponuđena od 4.500 maraka, tvrdi on, nije neobična za školovanog kuhara. Teže je bilo, kaže, pronaći kvalitetnog konobara.
U nedostatku radnika na poziciji konobara, na Ski centru Ravna planina uveli su i opciju samoposluživanja.
No, za građevinu, koja je za Golijanina primarna djelatnost, nema drugih opcija. Da bi firma radila, neophodni su radnici. Kojih nema. Još od prošle godine u njegovoj firmi radi 35 radnika iz Turske.
“Njih 35 i ove naše, isto ih plaćamo, ne odvajam ih, što bih ja odvajao da plaćam više ove iz Turske od naših, nemam interesa apsolutno nikakvog. I njima se isplati”, naglasio je Golijanin iz Ski-centra Ravna planina.
A oni koji su ostali, tvrde iz Udruženja poslodavaca, ne žele raditi na ponuđene plate. Radnike za teške fizičke poslove, kažu, postalo je nemoguće naći.
“Imate nekog ko nešto lijepi, ukucava i to hoće, ali da on digne fotelju pa da on tu fotelju nešto obradi, 1.500 KM mu daš, on neće da radi za 1.500 maraka. Jedna fabrika koja ima 300 ljudi, na dnevnoj bazi odlazi njih 10-20, i istovremeno mora 10-20 ljudi dovoditi svaki dan”, pojasnio je Milan Pandurević iz Udruženja poslodavaca BiH.
Poslovati u građevinskoj, drvnoj, metalskoj, čak i turističkoj industriji – kažu svakodnevna je borba za opstanak. Još ranije zatražili su od nadležnih da povećaju kvote za uvoz radne snage, i olakšaju procedure dobijanja radnih dozvola. No od nadležnih ni mi, kao ni oni, nikada nismo nismo dobili odgovor da li se na tome radi. S druge strane, u sindkatima smatraju da bi se uvoz radne snage “obio o glavu” domaćoj privredi. Za njih jer rješenje povećanje plata domaćim radnicima.
