O meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji, priča ekskluzivno za NIN legendarni Branimir – Džoni Štulić, koga je poznati novinar Peca Popović posjetio u njegovom domu u Holandiji. Džoni već 25 godina živi na kraju gradića Hauten nadomak Utrehta, a u razgovoru za NIN priča o novim knjigama koje piše, Balkanu, Jugi, prošlosti i sadašnjosti…
Kad si kao klinac prvi put uzeo gitaru, šta si htio da budeš?
– Htio sam da budem dio divne muzike kao „Bitlsi”. Tako velik da budem i da imam takve kolege. I danas kad nađem ljude koji znaju, niko sretniji od mene na svjetu. Ja ne volim ništa da radim, ali volim da se družim sa boljim od sebe. Moj cjeli život je traženje boljih od sebe.
Kako objašnjavaš interesovanje za tebe iako si izvan muzike i uporno šutiš?
– Sa jedne strane što sam ja bio najveći kit koji se pojavio i koji je najviše napravio što se muzike tiče u jednom čoveku. A sa druge strane, što si dalje, više si zanimljiv.
Poslje toliko godina u Hrvatskoj raste zanimanje za tebe? Priča se da ti tamo nude svašta.
– Na mene se sve vrijeme maljevima išlo. U Hrvatskoj je bila priča da ako ‘81. na Terazijama baciš šibice na kojima piše „Azra” da će se saobraćaj zakrčiti. A ja sam to lično doživeo ‘95. godine kad autobusi nisu kretali da bi me putnici mogli gledati. Međutim, o meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji. Sve to nema veze sa mnom osim što sam ja napravio to što sam napravio. To ima veze sa njima.
Pod kojim uslovima bi svirao i gdje?
– Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači, da nema telefonije, da nema snimanja, da nema interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekad bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama.
Postoji priča da bi vrh Srbije volio da ti radiš u Beogradu.
– Ne znam ništa o tome i ne mogu ništa reći. Ali kad fudbaleri menjaju sredinu, oduvjek svašta dobijaju. A ja sam poznatiji i trajniji od fudbalera i u Srbiji. Ja imam volju da još toga napravim, da sve ovo ne propadne. Uvijek se radujem da nešto podarim. Ja sam uvijek davao, ne volim da primam poklone.
(VisokoIN)
