Prije 10-ak godina, u šarmantni kafić srednjoškolaca u kojem sam sjedio je često navraćao jedan stariji čovjek, otac moje dvojice prijatelja. U kategoriji 50 plus godina, istetoviranih ruku, markantnih brkova, pio je kraću kafu i nekako stalno gledao u vrata. Nakon nekog vremena, počeli smo mahinalno jedan drugom klimati glavom na ulazu i izlazu, a onda se desilo i da sjednemo zajedno, da se upoznamo, družimo, pa i sprijateljimo.
Nije bio neki govorljiv tip. Bio je u svakom razgovoru, ali više kao moderator nego kao, kako to stariji ljudi obično rade, savjetnik. Nije dijelio savjete i nije govorio šta ne treba činiti.
„Hej, nema ništa gore nego govoriti nekome šta ne treba raditi. Pogledaj kako je to promašeno: da ja, recimo, sinu kažem šta ne treba da radi. Pa kome bi to koristilo? Svi znamo šta ne trebamo raditi, i radimo baš to što ne treba. Zato što ne znamo šta treba da radimo“, tako je govorio.
„Ljudi ne mrze najviše onog ko ih tuče ili vrijeđa. Mržnja je najjača prema onome ko vam pametuje“, to mu je bila druga omiljena.
Kako je pričao, prošao je nekoliko crnih tačaka u životu, najcrnje su bile alkoholizam i problemi sa kockom. Alkoholizam je opisivao slično kao Mirza Delibašić. „Lebdiš, nema ništa oko tebe. Samo ti i samo tvoja crna duša. Lebdiš. U svakom drugom problemu – vidiš problem. U alkoholizmu ne vidiš ništa. Samo crno i samo lebdiš. Mi koji smo preživjeli znamo taj moment kad tijelo više ne može. Dođe kraj i to je to. I ne umreš. Nisam ja preživio zato što sam bio snažan ili pametan. Senzor se upalio prije nego što sam umro. Tijelo je odbacilo taj mrak prije nego što je umrlo. I to je to, ostaneš živ.“
„Ljubav, ljubav je nekako muška stvar. Muškarac koji voli, on voli ženu koju voli. A žene, žene vole život. Muškarac voleći hrani ženu, a žena hrani i brani. Život. Ja bih to tako rekao“, tako je govorio o ljubavi.
Najdublja priča koju mi je pričao je bila priča o kocki. „Kocka je jedna velika, globalna strast i stvar. Dvadeset godina sam kockao, svaki dan. Znao sam sve kockare i sve kockarnice, sve birtije u kojima se ‘igra u pare’. Bio sam i u igri, i onda su mi rekli da moram izaći. I izašao sam“.
„U igri“, pitao sam?
„E, da. Bio sam u debelim, velikim minusima. Djeca mala, ludilo. Mrak. Ja sam mislio da smo svi mi prijatelji i jednaki. Igre na sreću? Znaš da ljudi to tako zovu? Jednom su sjeli sa mnom, ekipa sa stola, i rekli ovako: ‘U frci si, djeca su mala, moraš riješiti neke stvari. Ulaziš u igru sa nama. Otplatit ćeš dugove i stan i onda izlaziš. OK?’. Samo sam šutio“.
„I“?
„Onda sam vidio gdje sam. Uplašio sam se. Dolazio kući sa torbom para. Nikad nismo pričali o tome. Znaš, teško je zaraditi 50 maraka, a lako je zaraditi 50.000 maraka. Znao sam da će trajati kratko i plašio sam se da me ne ubiju. Otplatio sam stan, i tražio da se vidimo. Ništa, samo smo se pozdravili i rečeno mi je da je gotovo. Nikad više nisam uzeo karte u ruke. Ni na plaži. Evo, 22 godine“.
Tako mi je ispričao. I nikad više nismo ozbiljno pričali.
Jučer sam razgovarao sa prijateljem, izvršnim direktorom jedne velike korporacije u Bosni i Hercegovini. „Nema, moje je pri kraju“, kaže ravnodušno. „Ne možeš dva puta praviti istu uzlaznu putanju. Druga mi je trebala prije pet godina. Sad igra ide u drugom pravcu i vani sam“.
A vi koji čitate, jeste li vi u igri?
(Damir Delić Đuljić / Facebook)
