Piše: Naim Kavazić
Danas je Dan državnosti, to znamo. Neki ga slave, neki po njemu seru, neki odbijaju da ga uzmu u obzir, a neki zahvaljujući njemu javno istupaju pa seru po ovim drugima koji ga ne slave. Dakle, jedan uobičajeni praznični dan u Bosni i Hercegovini, još jedan dan podjele i još jedan dan kada se niko ni s kim ne slaže i sve je u k'rcu.
Ako živimo u istoj državi, minimum civiliziranog ponašanja i građanske kulture nalaže da 25. novembar bude zajednički praznik svih njenih državljana i građana. Stanovnici ove države (neću ih nazvati ni narodom, ni građanima) su prvo necivilizirani i nekulturni, a nakon toga su i nezahvalni. Čast izuzecima!
Stari Grci su one koji su odbijali da učestvuju u javnim raspravama, polemikama, razgovorima i bilo čemu što bi doprinosilo prosperitetu polisa, nazivali IDIOTIMA, tako da su obični idioti i oni koji danas odbijaju da uđu u bilo kakvu raspravu, razgovor i sl. da se riješi ‘problem’ ovog praznika. Njima njihov vrhovni stočarski autoritet kaže da tu nema priče, i to je sasvim dovoljno, nema priče. Pod ovim mislim na sva tri tipa stanovnika BiH, jer sva tri tipa vrlo dobro iskorištavaju 25. novembar za svoja jeftina politička prepucavanja.
Sva tri tipa stanovnika su nekulturna i necivilizirana, ali malo je kasno baviti se njihovom rehabilitacijom. Pored toga, sva tri tipa su nezahvalna, jer će mrtvi hladni zaboraviti šta je bilo 25. novembra 1943. godine –a nekome je tada zaista bilo stalo. Tačnije, mnogim ljudima je bilo stalo, ali u 21. stoljeću u BiH postoji jedinstven trend pokušaja brisanja prošlosti. Mnogi su naumila da izbrišu prošlost, i bez obzira na to što jedna univerzalna poruka glasi da čovjek nije čovjek bez prošlosti, njih apsolutno nije briga za to, jer su oni toliko kompetentni za brisanje historije da ih ništa ne zanima. Nije apsolutno bitno što su se nekad ljudi borili za ovu državu, što su radili i trudili se da je ostave svojim potomcima, nije bitno, jer su potomci sve to izignorisali i počeli se igrati pisanja nove historije, koja za BiH počinje 1992. godine.
Možemo slobodno preskočiti civiliziranost, kulturu i elementarne sposobnosti zahvalnosti i odgovornosti za nešto. To ovdje ne postoji. Ovdje postoji samo neobrazovano pametovanje i šovinističko i nacionalističko razračunavanje i tako se mi opet na kraju ne možemo nikako složiti i sve ostaje u granicama začaranog kruga.
Dodatno tome, neki dan mi jedan poznanik, koji spada u rank trivijalnih osoba u mome životu, onako autoritativno nacionalistički i u nekom obliku imperativa rekao da „bosanstva neće biti dok je njegove generacije“, iliti dok on udiše zrak na ovim prostorima. Dakle, dok on udiše taj isti zrak, on će učiniti sve što može da zavadi što više ljudi, da se posere po što više stvari, i da napravi sebi i drugima što veći problem, i dok je on živ, bosanstva neće biti, odnosno, dok je on živ, i njemu slični. I ovo nije nikakvo dramatiziranje. Kada se mentalni sklop tog tipa poistovjeti s mentalnim sklopom svih ostalih koji su na izborima izabrali one koji imaju identičan mentalni sklop, ono što se dobije je obični zatvor iz kojeg se ne može baš tako lako izaći.
Ja takvim želim da budu stalni gosti stručnjaka u bijelim mantilima, bez obzira na to koliko to nehumano od mene sada zvučalo. Očito je da neće dozvoliti da se stvari mijenjaju dok god su živi, tako da im ja želim neku bezbolnu neutralizaciju uma, kako bi jednog dana ova država zaista mogla nekuda krenuti pod vodstvom ljudi koji će odjebati svaku podjelu i znati šta to znači biti ujedinjen i imati ideju i koncept.
I za kraj, svima koji nemaju rezervni pasoš i druge države, od srca čestitam Dan državnosti Bosne i Hercegovine!
