Kada sam registrovala tradicionalni obrt, odlučila sam da radim isključivo s prirodnim materijalima – pamukom, vunom, svilom i lanom.
Kroz rad i kontinuiranu edukaciju, vuna se sama nametnula kao idealna sirovina, zatim su se stvorile i reference koje su potvrđene i kroz feedback ljudi – prirodno, domaće i zdravo, a kombinacijom toga dobijam proizvod koji je unikatan, bezvremenski i kvalitetan, kazuje Alisa Mujkanović, mlada Visočanka koja stoji iza brenda “Bogda rukotvorine”, a koja od vune autohtone domaće ovce pramenke s vlašićkih pašnjaka proizvodi igračke, asesoare, prostirke i namještaj.
Kako Alisa kazuje, čvrsta odluka da rad s vunom bude njeno zanimanje stvarala se postepeno, a sve svoje sumnje i strahove razbijala je kroz dodatnu edukaciju.
“Uvidjela sam koji spektar tehnika i proizvoda obuhvata vuna, a i pozitivna reakcija ljudi me ostavljala na tom putu. Jer, nešto što je u početku bilo hobi, dobijalo je ekonomske temelje na kojima mogu da se nadograđujem”, pojašnjava Alisa za “Nezavisne”.
Priča mlada Visočanka spretnih ruku da su u njenoj porodici rukotvorine bile prisutne kroz generacije – naime, njen djed bio je tekstilni inženjer, a majka je kroz heklanje, pletenje i rad s vunom stvarala savršene ručne radove, te da se ona u avanturu s vunom i tkanjem upustila u momentu kada je napustila jako stresan posao i razmišljala o alternativi.
“U mojoj porodici rađene su rukotvorine, ali isključivo kao hobi. I sama sam na početku mislila da će sve to biti samo period popunjavanja slobodnog vremena. Međutim, kroz rad na tkalačkom razboju otvorio se spektar ideja i mogućnosti. Jedno je vodilo drugome, sve više sam istraživala, učila, kombinovala, količina rada se povećavala, a stres se smanjivao”, priča Alisa o svojim počecima.
Pojašnjava da je tada shvatila da je samo zagrebala po površini mogućnosti, jer s novim modernijim pristupom u dizajnu, koji je testirala na tržištu kroz socijalne mreže i kreativne festivale, pozitivno se izenadila reakcijama ljudi koji su joj dali vjetar u leđa da nastavi dalje.
Osim igračaka, asesoara, prostirki i namještaja, u koje Alisa zajedno s majkom ulaže rad, trud i ljubav prema rukom napravljenim predmatima, osmislile su i autentičan suvenir, osnosno privjesak koji nosi naziv Ovčica, a po kojem su “Bogda rukotvorine” postale prepoznatljive.
Na naše pitanje šta se zaparavo krije iza naziva brenda “Bogda rukotvorine”, Alisa pojašnjava da je bogda sinonim za nešto malo, sićušno, ali ne kao materijalna sitnica već više duhovna, jer ona u svaki proizvod ugrađuje bogdu svog sna, ljubavi, truda i htjenja.
Kada je u pitanju sam proces rada, Alisa kazuje da vunu ovce pramenke za izradu rukotvorina koje kupci mogu pronaći u concept storeu “Bazerdžan” u srcu sarajevske Baščaršije, nabavlja opranu i iščešljanu, ali da njeni proizvodi iziskuju spektar boja, te je samoedukacijom putem interneta savladala i tehnike farbanja ovog prirodnog vlakna.
“Nakon farbanja vunu ponovo morate prečešljati, pa sam nabavila i hobi mašinu za češljanje vune. Da bih dobila različite teksture vune, morala sam da savladam i tehniku upredanja na preslici. Sve to iziskuje dodatni rad i napor, ali upravo to mi je pružilo mogućnost da moji proizvodi budu unikanti i interesantni na tržištu”, priča Alisa i dodaje da se kroz rad bazirala isključivo na prirodne materijale i njihovu kombinaciju.
Pojašnjava Alisa da je registrujući obrt, odnosno atelje u kojem radi u rodnom Visokom, zvanično hobi pretvorila u posao, ali da taj potez iziskuje dodatne napore na radu, na produktivnosti, marketingu i ekonomskoj pozadini cijele priče, te da danas za brend “Bogda”, pored nje i njene majke, rade i žene iz lokalne zajednice koje se bave određenim fazama njihovih proizvoda.
Kada su planovi za budućnost u pitanju, Alisa kazuje da je njena osnovna zamisao da “Bogda” bude karika u lancu.
“Kada to kažem, mislim da ljudi treba da shvate potencijal u rukotvorinama i važnost domaće sirovine kao što je vuna. Bitno je da mogu da nabavim ofarabanu i iščeljanu vunu, da je dalje prerađujem, te da se ‘Bogda’ bazira na edukaciju mladih o važnosti i mogućnostima u ovom zanatstvu i da povećava proizvodnju”, pojašnjava Alisa.
Ličnu satisfakciju u radu s vunom na tkalačkom stroju, kazuje, vidi u tome što uspijeva bez obzira na obim posla koji se konstantno povećava da ne osjeća umor i što se svakim završenim proizvodom osjeća ispunjenom.
“A kada na sve to ljudi prepoznaju vašu viziju kroz kupovinu proizvoda i vi možete da živite od svog rada i da ga unapređujete, po meni je satisfakcija za sav uloženi trud i snaga za dalje”, zaključuje Alisa.
