Piše: prof. Mersiha Sarač
Čitala je planeta i zgražavala se nad vezom Ashtona Kutchera i Demi Moore, J. Lo. i onog njenog „malca“ i tako su svi bili sablasno zblanuti njihovim ljubavima, da bi za kratko vrijeme i ti sablasno zblanuti počeli imati takve ljubavi. Na kraju krajeva, i Najbolji je od svoje prve ljubavi bio mlađi 15 godina. I niko ga zbog toga nije osuđivao. Hazreti Hatidža je bila prvakinja među ženama! Kosmo mi da ikom išta sudimo!?
Dalje…
Svi se kao solidarišemo i svi smo #jsuischarlie i #jsuisparis i… bla, bla…Svi smo kao #freegaza i svima nam kao žao Plestine, Burme, Sirije, kao žao nam ljudi iz Twin Towersa i svi smo kao humani. Međutim, kad trebamo tu humanost pokazati na djelu, makar u smislu pomoći prvom komšiji da unese ogrijev u podrum, onda virimo iza zavjese i komentiramo o visini komšijskih primanja, vrijednosti , nekretnina, načinu odijevanja i zaključujemo „Eh, kad je imao para da kupi, nek plati i unošenje!“ ili još zlobnije „Škutor, žao mu da sirotinja zaradi!“ i slične opaske. Ako komšiji, kojim slučajem, zatreba finansijska pomoć onda se pravimo da ga ne poznajemo ili mu odmah pri susretu „upalimo kukavicu“ kako mi, eto zaboga, jako teško živimo.
Nadalje…
Dok su nam djeca mala svesrdno osuđujemo roditelje malo veće djece. Kako mu, zaboga, dopuštaju da sluša Acu Lukasa ili Radu Manojlović??? „Od onakvih roditelja, obrazovanih, finih i bla, bla onakva djeca!?“ I kad onda naša djeca narastu, mi, želeći biti dobri s njima, pridružimo im se u istom ili gorem šundu. Kad neka curica obuče majicu na bretele, tate se počnu busati u prsa i bulazniti „Neće moja!!!“ Aha. Neće. Još. I onda kad njegova poželi takvo nešto odvede ju i bira s njom. Neće njegova! Neće sama, i on će joj pomoći.
„Vidi je kakva je!“ – komentira kona.
„Da. Razvela se ima mjesec, a već drugog našla.“ – dodaje druga.
„Bezbeli se zbog njeg i razvela!“ oglasi se prva.
I tako u nedogled komentiraju njih dvije prvu komšinicu koja je imala hrabrosti da uradi ono za šta one nemaju, bezuspješno puderom i dugim rukavima prekrivajući modrice od udarca u šteku ili sudara s vratima od visećeg.
Ako pak nikog ne nađe, onda je „huda“ i „neće je niko“, a i ko bi je s dvoje, troje, četvero djece, pa čak i ako je sama, i bla, bla…
„Jesi čula? Umrla mu žena.“ – i onda ona tužna faca.
„Jesam. A baš su bili fin par. Šta će sad hudnik s dvoje djece?“
„Ma de, snaći će se on već. Možda se draga već i snašao. Dugo je, brate mili, i bolovala.“
I kad/ako se on snađe, ta neka, ma kakva bila, dobra ili loša i na nju ospu komentare do unedogled.
A kad neki tamo njen muž ima čitav buljuk sekretarica koje su tako neizostavno potrebne njemu na
službenom putovanju to nije važno. „Šta ćeš?! Puno radi. A nek se vala i ishoda. Kad će ako neće sad?!“
I opet su J.Lo i Demi i Madonna kučke,Charlie je heroj, SAD je vazda žrtva, ona je ofajla, on je hud, a kone su savršene. A to što ih ponekad zaboli u njihova četiri zida je samo njihovo i nemoj da njihov savršeni život slučajno dobije neku novu dimenziju.
