“Doktorica je nazvala telefonom direktora, rekla mu je kakav je slučaj u pitanju, na što je on odgovorio: Ako nema knjižicu ona je za nas stranac i mora da plati. Ako ima te pare možete je završiti, ako ne – neka ide kući. I otišla sam kući. Jednostavno – samo umrijeti.”
Deset dana je Senada Alimanović u stomaku nosila mrtav fetus jer tuzlanski ljekari nisu željeli da joj pomognu dok ne donese uplatnicu na 980 KM. Senada ima 31 godinu i sa suprugom i dvije kćerke živi u naselju Poljice u lukavačkoj opštini. Sa trećim djetetom bila je, prema vlastitoj procjeni, trudna pet mjeseci.
Priča koja je ispričala za Žurnal govori o nehumanosti tuzlanskih ljekara i nemoći bračnog para od koje se ledi krv u žilama, a odigrala se u augustu ove godine. Kako Senada nema zdravstveno osiguranje ljekaru nije ni išla – novca za preglede nije imala, piše Žurnal.info.
Na odlazak u lukavački dom zdravlja natjeralo ju je krvarenje. Doktorica u Domu zdravlja nakon ultrazvučnog pregleda konstatovala je kako mora hitno na kliniku u Tuzlu:
„Doktorica Morankić me pregledala iako nisam imala knjižicu, napravila je ultrazvuk. Rekla je kako bebi više nema pomoći i dala mi uputnicu da idem pod hitno na Gradinu, u bolnicu u Tuzlu. Došla sam na Gradinu, oni su me prihvatili, stavili na ultrazvuk i vidjeli šta je“, ispričala je Senada.
Umjesto pomoći dobila je odbijenicu. Doktorica joj je umjesto pomoći dala uplatnicu na 980 KM i rekla da će je primiti tek nakon toga. Ipak doktorica se smilovala, pa nazvala direktora, na šta je direktor rekao: „Ako nema knjižicu ona je za nas stranac i mora da plati. Ako ima te pare možete je završiti, ako ne – neka ide kući.“
I Senada Alimanović je otišla kući.
Za razliku od Senade koja slaže samo grubu konstrukciju priče, njen suprug Nazif pamti i detalje.
„Kad je izašla sa pregleda počela je plakati i kaže mi: Beba je mrtva. Ukočio sam se, nisam znao kome da se obratim. Kad smo došli u bolnicu pitaju gdje je zdravstvena. Kažem, nemam, nisam na birou, bacili su me s biroa jer sam demobilisani borac. Kaže doktorica: Evo broj žiro-računa, uplatite pa dođite. Zahvat košta 980 maraka a nakon toga trebalo bi platiti i boravak u bolnici. Koliko će ostati, zavisi. I još su mi rekli: Ako mislite svojoj ženi dobro, donesite novac“, priča Nazif, dodajući da novca nisi imali niti su mogli od nekog posuditi.
Nazif je u potrazi za novcem otišao u tuzlanski Resursni centar a kasnije i u OSCE, s kojim je sarađivao putem NVO-a u kojem je povremeno radio.
„Rekli su: Skupit ćemo koliko možemo. Dva-tri dana sam čekao i ništa. Kasnije sam od OSCE-a dobio 120 KM. Nisam znao šta da radim, ona je kući plakala, previjala se od bolova, i dalje je krvarila. Opet smo otišli na Gradinu i oni su opet konstatovali isto, kažu – malo smo je očistili – neće toliko krvariti ali će imati bolove“, kaže Nazif.
U Klinički centar univerziteta Tuzla odlazili su nekoliko puta tražeći način za plaćanje zahvata. Sve to vrijeme Sabina je bila životno ugrožena a iz izjava tuzlanskih ljekara jasno je da su toga i oni bili svjesni. Suosjećanja, ipak, nije bilo.
Senada se, kako sama kaže, “vucarala deset dana po kući” u užasnim bolovima. Zbog toga, kad se ukazala prilika za rješenje, moralnih dilema nije bilo.
„Evo, priznajem, prevarila sam državu. Uzela knjižicu od svoje snahe i otišla u Doboj da mi pomognu. Morala sam slagati da se spasim svojoj djeci. Tu su me prihvatili i sredili i ostala sam živa. Rekli su mi: Da nisi došla za dva sata podlegla bi. A kad sam se oporavila bilo mi je ko da sam se tek rodila šta sam sve preživjela“, priča Senada.
I Nazif je, dotad nemoćan, znao da drugog rješenja nema.
„Imali smo 150 maraka i spremimo se i odemo u Modriču u dom zdravlja. Veče prije smo nazvali glavnog doktora i rekao nam je da ponesemo knjižicu i da ćemo sve srediti. Ponijeli smo snahinu knjižicu. Pita doktor: Gdje je supruga? Znao je čovjek o čemu se radi, znao je da nije njena knjižica, znao je sve, sigurno, ali je bio čovjek da bi spasio život. Na primanju u Doboju traže lične, mi kažemo da smo zaboravili ali smo imali uputnicu i na primanju kad su vidjeli stanje odmah su je odveli na sto. Bila je na operaciji 3 i po sata, a onda je došla glavna doktorica i kaže meni: Dobro će ti biti žena, Nazife, uredu je, sve će biti dobro. Izašao glavni doktor, kaže meni: Da za dva sata niste došli ovdje podlegla bi. Znaš šta su klisure krvi i gnoja, krv bi joj se zatrovala, Nazife. Htio sam da mu se zahvalim, rekao sam mu: Doktore, ne mogu da vam opišem koliko sam vam zahvalan, spasili ste moju suprugu za mene i moje dvoje djece. Kaže on: Ništa se ne brini, sve je uredu, ovo neka bude ovako i ništa mi ne trebaš davati ni plaćati. Samo pozovite suprugu da se ne bi izgubila jer ja ovakav slučaj nisam vidio dosad”.
Na kontrolu Senada nije nikada otišla – tuzlanskim ljekarima, kaže za Žurnal , više nikada neće.
Sve bi, uvjereni su, ipak bilo drugačije da nisu Romi, siromašni i diskriminisani:
„Četiri godine sam bio na liniji i nikada osim duše i poštenja nisam dijelio ljude. Čak nisam ni ubijati htio. Koliko puta pored mene prođe četnik dok sam u rovu a ja ništa a ni on ništa: ne diram te – ne diraj me. Pa ja. A sad, u miru, smatraju Romi smo… samo gledaju interes stranaka i vjera. Čim dođem sa curicama i suprugom tamo, u bolnicu, odmah: Ajte svi napolje, osim Senade, nema djece ovdje. A hiljadu djece u Gradini, samo naša ne mogu. Bilo bi ovo sve, 100 posto, drugačije da nismo Romi“, priča Nazif.
(VisokoIN)
