Čuveni rok novinar Peca Popović uputio se starom prijatelju u Holandiju, u jedno malo mjesto kraj Utrehta, gdje Branimir Džoni Štulić živi posljednjih 25 godina u “dobrovoljnom izgnanstvu”. Kako Popović zapaža, danas 56-godišnji Džoni dobru liniju čuva igrajući fudbal, kosa mu je proređena, ali duga… Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto:
– Imao sam jugoslovenski pasoš. Od kada ta zemlja ne postoji, ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao. Na insistiranje rok novinara da, ipak, odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo, koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:
– Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim – kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude.
I sam priznaje da sve ove godine živi na teretu supruge Džozefine, “glavnog sponzora”, ali tvrdi da nije tačno da baša ništa ne zarađuje:
– Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!
Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Posle objavljivanja prevoda Homerove “Ilijade”, posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru svoje biblioteke od 14 novih naslova. Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare, demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije, Štulić odgovara:
– Da odgovorim teoretski i uslovno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama.
(VisokoIN)
